Назив објекта
ВЕЛИКИ СЕФАРДСКИ ТЕМПЛ У САРАЈЕВУ
Локација
Сарајево
Kонфесија
Јудејска
Опис
На прелазу из XIX у XX вијек донесена је одлука о градњи новог сефардског храма у Сарајеву. Они који су заговарали градњу су истицали да су због помањкања простора жене готово искључене из храма, а да омладина лута по двориштима храмова за вријеме великих празника.[1] Међународни конкурс расписан је 1926. године, прва награда није додијељена, а другу су подијелили архитекти Карл Паржик и Рудолф Лубински по чијем пројекту је храм изграђен. Полагање камена темељца и спомен-повеље обављено је јуна мјесеца 1926. године. Градњу су помогли сви чланови јеврејске заједнице, не само из Сарајева, и банке. У незавршеној синагоги одржана је прва прослава, ханука приредба, 4. децембра 1928. године.[2] Освећена је 1930. године, а свечаности су трајале од 12-14. децембра. Грађена је у мудејар стилу и била је једна од највећих на Балкану, по важности одмах послије солунске. Елиптичне је основе са истакнутом правоугаоном улазном партијом, покривен елиптичном куполом, радијуса 30,80х22,50 m. Улазна фасада је била подијељена на три дијела, виши централни извучен и наглашен и нешто нижи бочни, завршен богатим вијенцем, а на исти начин је био ријешен правоугаони истак, апсида, на фасади оријентисаној према ријеци Миљацки. Унутрашњи простор тог дијела био је освијетљен розетом, централно постављеном. Улазни портал, усјечен у раван зида, био је лучно завршен, а изнад је била розета. Купола је била покривена бакарним лимом, а на тамбуру су прозори са лучним завршецима. У лијевом дијелу сјеверног прочеља налазила су се врата која су водила до дневне синагоге. Главни улаз је водио у атриј, омеђен стубовима са аркадама. Супротна, јужна страна храма имала је сличан, отворен атриј. Из атрија се улазило у импонзантни централни поткуполни простор. До кружне емпоре, која је почивала на широким пилонима повезаним луковима, је водило засебно степениште. На емпори је било 300 мјеста за сједење, синагога је укупно могла примити око 2000 посјетилаца. Бима је била на јужној страни, правоугаоне основе, одвојена од мјеста за посјетиоце оградом и високим луком. У плиткој ниши фланкираној са по три ступа налазио се арон хакодеш. Унутрашњост синагоге је осликао штутгартски умјетник Кемерер.[3] Зидови светишта били су украшени мозаиком и мермером, а радове су према нацртима пројектанта извели мајстори Маринковић, Стреха и Хорн, сви из Загреба.
Рјешење унутрашњости и фасадних плоха, као и врста и избор употријебљених декоративних елемената резултат су пројектантовог еклектичког приступа артикулацији архитектонског изгледа објекта. У лијевом крилу објекта је била дневна синагога покривена бачвастим сводом, а поред тога у саставу објекта су били ризница, архива, сала за вјенчање, станове, дворана за састанке и библиотека.
Током Другог свјетског рата, Нијемци и усташе су опљачкали и демолирали храм, архив и библиотеку. Према пројекту сарајевског архитекте Ивана Штрауса храм је реконструисан и адаптиран 1962. године. Тада је дошло до значајних измјена и у спољашњем и унутрашњем изгледу објекта, промијењена је диспозиција у унутрашњости због промјене намјене и унутрашње комуникације, чиме је изгубио на својој вриједности. Ту је био смјештен раднички универзитет „Ђуро Ђаковић“, а данас су ту просторије Босанског културног центра. У аули храма је постављено спомен-обиљежје у облику меноре посвећено четиристогодишњици присуства Јевреја у Сарајеву, аутора архитекте Златка Угљена.
[1] Spomenica jevrejske vjeroispovjedne opštine sefardskog obreda, Sarajevo (1930): 16
[2] Gotovac, Vedrana. Sinagoge u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Muzej grada Sarajeva, 1987, 40.
[3] Gotovac, Vedrana. Sinagoge u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Muzej grada Sarajeva, 1987, 41.
שם המבנה
בית הכנסת הספרדי הגדול בסרייבו
מיקום
Sarajevo
וֹדָאָה
יהודה
תאור
בתחילת המאה העשרים התקבלה ההחלטה על הקמת בית כנסת הספרדי החדש בסרייבו. מצדדי הבנייה ציינו כי בשל חוסר המקום, נשים לא נכללו כמעט בבית כנסת הקיים והצעירים היו נודדים בחצר בתקופת החגים הגדולים.
תחרות בינלאומית הוכרזה בשנת 1926, לתכנון בית הכנסת החדש.
הפרס הראשון לא הוענק, והשני היה משותף בין אדריכלי קרל פטריק ורודולף לובינסקי, שעל פיהם תוכנן המבנה אשר נבנה
טקס הנחת אבן הפינה יחד עם טקס זכרון התקיים ביוני 1926.
עלות הבנייה נתמכה על ידי כל חברי הקהילה היהודית והבנקים, לא רק מסרייבו.
בנית בית הכנסת עוד לא הסתימה והחגיגה הראשונה, טקס חג החנוכה, התקיים ב -4 בדצמבר 1928. בית הכנסת נחנך ב 1930. הטקס נמשך מה 12 ועד ה 14 לבדצמבר.
בית הכנסת נבנה בסגנון Mudejar והיה אחד הגדולים בבלקן, לפי סדר החשיבות מייד לאחר סלוניקי. הבית כנסת היה על בסיס אלחפסי עם כניסה בצורת ריבועת מכוסה בכיפה אליפסית ברדיוס של30,80×22.5 מטר. החזית נחלקה לשלושה חלקים, חלק מרכזי בולט יותר וחלק קטן בצד התחתון, מסתיים בכרכוב עשיר, ובאותו אופן נבנה את הכרכוב המלבני, כשהחזית פונה לנהר מיליאטסקה.
פנים הבית כנסת היה מואר על ידי חלון הרוזטה, הממוקם במרכז. פורטל הכניסה, שנחצב בקיר, היה מקושת עם השושנה לעיל. הכיפה הייתה מכוסה יריעת נחושת, והחלונות Tambour היו מקושתים. בחלק השמאלי של החזית הצפונית הייתה דלת שהובילה לכניסה מיועדת לשימוש בשעות היום. הכניסה הראשית שהובילה אל המבואה, מוקפות עמודים עם קשתות. מצד שני, בדרום, הצד של הבית כנסת היה מבואה דומה, פתוח הכניסה לאזור המרכזי בעל הכיפה הגדולה, היה מהמבואה גרם מדרגות נפרדות הובילו מטרונום המעגלי, אשר נתמך על ידי עמודים רחבים מקושרים על ידי קשתות . באמפורה היו 300 מושבים, בסך הכל ניתן היה להכיל סך של 2.000 מבקרים. הבימה הייתה בצד הדרומי, בצורה מלבנית, מופרדת מן המרחב למבקרים ידי גדר קשת גבוהה. בנישה רדודה מוקפת עם שלושה עמודים היה ארון קודש. פנים בית ההכנסה צוירו על ידי אמן Kemerer משטוטגרט. קירות הבית כנסת היו מקושטים בפסיפסים ושיש, העבודות בוצעו על ידי Marinkovic, Streha & Horn כולם מזגרב,. הפנים ומשטחי החזית, כמו גם הסוג ובחירת אלמנטים דקורטיביים הן התוצאה של הגישה האקלקטית של כדי לבטא את המראה האדריכלי של הבנין. באגף השמאלי של הבניין היה חלק של בית ההכנסה המיועד לשימוש בשעות יום בעיצוב קמרון חבית, בצמוד היו האוצרות, ארכיון, אולם חתונות, חדרי ישיבות וספרייה.
במהלך מלחמת העולם השנייה, הגרמנים האוסטאשה בזזו והרסו את בית הכנסת, את הארכיון והספריה. בליווי של מנהל הפרויקט האדריכל איוון שטראוס מסרייבו, בית הכנסת נבנה מחדש ושופץ בשנת 1962. היו שינויים משמעותיים כבר במראה החיצוני והפנימי של הבניין, אשר שינה את הסידור של הפנים עקב שינוי בשימוש תקשורת פנימית, ובית הכנסת איבד קצת מערכו.
במבנה המשופץ הופעלה אוניברסיטת „Djuro Djaković“לסטודנטים מבוגרים וכיום הנה בשימוש של מרכז התרבות הבוסני. באולם של בית הכנסת יש אנדרטת זיכרון בצורת מנורה מוקדשת לשנה ה- 400 של נוכחות יהודית בסרייבו, שתוכננה על ידי אדריכל זלאטקו אוגליאן.
Building name
BIG SЕPHARDIC TEMPLE IN SARAJEVO
Location
Sarajevo
Confession
Jewish
Description
At the turn of the twentieth century the decision was made on the construction of a new Sephardi synagogue in Sarajevo. Those who advocated the construction pointed out that due to lack of space, women were almost excluded from the temple, and the young people were wandering the courtyards of temples during the major holidays. The international competition was announced in 1926, the first prize was not awarded, the second one was shared between architects Karl Pařik and Rudolf Lubinski, by whose project the temple was built. The groundbreaking ceremony was held and the memorial was erected in June, 1926. The construction was supported by all members of the Jewish community and banks, not only from Sarajevo. In the unfinished synagogue, the first celebration, Hanukkah ceremony, was held on 4 December 1928. It was consecrated in 1930, and the ceremony lasted from 12-14th December. It was built in Mudejar style and was one of the biggest in the Balkans, in order of importance immediately after Thessaloniki. It had the elliptical base with prominent rectangular entrance area, covered by an elliptical dome with the radius of 30,80×22,50 m. The front facade was divided into three parts, a bigger central prominent part and slightly lower side part, finished with a rich cornice, and in the same way was built the rectangular cornice, the apse, on the facade oriented towards the river Miljacka. Interior of this part was illuminated by a rosette window, placed in the centre. The entrance portal, carved into the wall, was arched with the rosette above. The dome was covered with copper sheet, and the tambour windows were arched. In the left part of the northern facade was a door leading to part of the synagogue intended for daytime use. The main entrance led into the atrium, flanked by pillars with arcades. The opposite, south side of the temple had a similar, open atrium. The grand central domed area was entered from the atrium. A separate staircase led to circular empora, which was supported by wide pylons linked by arches. On empora were 300 seats, the synagogue could accommodate a total of 2,000 visitors. Bimah was on the south side, rectangular, separated from the space for visitors by a fence and high arch. In a shallow niche flanked with three pillars was aron hakodesh. The interior of the synagogue was painted by an artist Kemerer from Stuttgart. The walls of the temple were decorated with mosaics and marble, and the works were performed by Marinkovic, Streha and Horn, all from Zagreb, according to the designs of the draughtsman.
Interior and facade surfaces, as well as the type and selection of used decorative elements are the result of draughtsman’s eclectic approach to articulating the architectural appearance of the building. In the left wing of the building was part of the synagogue intended for daytime use with a barrel vault, beside which there were the treasury, archive, wedding hall, boardrooms, meeting rooms and a library.
During World War II, the Germans and the Ustashe looted and demolished the temple, archive and library. According to the project by an architect Ivan Strauss from Sarajevo, the temple was reconstructed and renovated in 1962. Then there have been significant changes in the external and internal appearance of the building, which changed the layout of the interior due to a change in use and internal communication, whereby it lost some of its value. Here was located worker’s university „Djuro Djaković“, and today here are the premises of the Bosnian Cultural Centre. In the hall of the temple there is a memorial in the form of a menorah dedicated to the 400th anniversary of Jewish presence in Sarajevo, designed by an architect Zlatko Ugljen.