Назив објекта

СТАРИ ЈЕВРЕЈСКИ ХРАМ, ИЛ КАЛ ГРАНДИ У САРАЈЕВУ

Локација

Сарајево
Kонфесија

Јудејска

Опис

Сарајевска Велика Авлија или Сијавуш пашина даира, Јевреји су је звали Кортиж или Кортижко (двориште), дугује свој настанак 1581. године румелијском беглербегу Сијавуш-паши.[1] Година је откривена на основу сиџила  писаног 1728/29 који се налази у Газихусревбеговој библиотеци у Сарајеву.[2] Стари јеврејски храм, који су Јевреји називали  Ил Кал Гранди (Велики храм) односно Ил Кал Вјежу (Стари храм) саграђен је 1581. године унутар поменуте јеврејске четврти. Не може се прецизно утврдити како је храм првобитно изгледао јер је горио више пута, а најстрашније је оштећен у пожарима 1697. и 1788. године.[3] У пожару 1788. године урушен кров и оштећени стубови, а том приликом су смртно страдала два Јевреја.[4] Након дуготрајних преговора  са Цариградом, 1794. године добијен је султанов ферман за обнову синагоге,[5] у коме се захтијевало да објекат мора бити истих димензија као и раније. Током изградње свод се урушио па је тражена нова дозвола која је обезбијеђена 1813. године, а грађевински радови су завршени 1821. године када је грађевина добила изглед приближан данашњем и када је надсвођена куполама. Дужина је износила 14, ширина 8, а висина 10 метара.[6] Тада је објекту дограђен један спрат, због чега су ојачани оригинални стубови, а није познато како је Јеврејска општина успјела обезбиједити одобрење за доградњу. Храм је поново реконструисан 1909, а потом 1924. и 1926. године. Приликом реконструкције  1909. године повећана је висина грађевине, дограђено ново крило на сјеверној страни, осликана унутрашњост храма и омаллтерисана фасада, 1924. године су вршене мање поравке,а 1926. године је обнављана унутрашњост. У току Другог свјетског рата, 1941. године, храм јеопљачкан и девастиран, а од 1966. године у објекту је Музеј Јевреја Босне и Херцеговине.

У диспозицији Стари јеврејски храм је тробродна грађевина оријентисана у правцу сјевер-југ, са конхом на јужној страни. Синагога у Томару код Лисабона, грађена у периоду 1430-1460. је такође оријентисана према југу, а њен романички екстеријер подсјећа на Стари храм. Синагога у Томару није грађена у мудејар стилу као већина на Пиринејском полуострву али представља занимљиву аналогију. [7] Конха је вјероватно преузета из хришћанске архитектуре, а овдје се изнад ниске конхе налази плитка лунета изнад које је велики лучни прозор украшен Давидовом звијездом. Стари дио грађевине покривен је двосливним, а нови једносливним кровом. На фасадама су прозори у три хоризонтална реда, а на дограђеном дијелу у два, приземни правоугаони, а на спратовима лучно завршени. Фасаде старијег дијела храма  су фуговани камен изузев забата, крунског вијенца и поља око конхе који су малтерисани, док су код новог дијела фасаде малтерисане изузев приземног дијела гдје је фуговани камен.

Главни брод је засвођен са четири веће куполе, а бочни са четири мање, које нису видљиве у спољашности.  Изнад бочних бродова се налазе галерије које су ослоњене на масивне стубове лучно повезане. Унутрашњи зидови су украшени стилизованом геометријском и флоралном орнаментиком и хебрејским натписима. Зидови старијег дијела су зидани неправилним тесаницима камена, а углови су наглашени правилним тесаницима већих димензија, а дограђени дио је зидан опеком.  Двориште је калдрмисано ограђено зидом, а један дио ограде чини и сама грађевина, а улаз је омогућен кроз двије капије. Двориште је имало и литургијску функцију. Поред улаза налазила се просторија за обредно клање перади у коју се улазило са улице, а у дворишту је често на клупама у нишама импровизована поподневна молитва, минха. Унутар дворишта налази се остава за  гениза, што је јеврејски обичај да се старе књиге и листови папира са хебрејским словима похрањују на једно мјесто и чувају док се спремиште на испуни, а потом  „сахрањују“ на Јеврејском гробљу. Извјесно вријеме су Јевреји за празник Пурим приређивали у дворишту пуримски весели вашар-куртижику ди пурим, а такође и благослов мјесеца или биркат левана (berahu di la luna)[8]

Од 1950. године објекат је регистрован као споменик културе и под заштитом је државе, а 2003. године је проглашен националним спомеником БиХ.

[1] Зиројевић, Олга. „Питање гета у јужнословенским османским градовима“, Историјски часопис, књ. XXXIX, Београд (1992): 82.

[2] Gotovac, Vedrana. Sinagoge u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Muzej grada Sarajeva, 1987. 17 .

[3] исто

[4] Skarić, Vladislav. Iz prošlosti sarajevskih Jevreja, Spomenica La Benevolencija, Beograd, 1924, 32.

[5] исто, 97

[6] Gotovac, 17.

[7] Wischnitzer, Rachel. The Architecture of the European Synagogue. Philadelphia: The Jewish Publication Society of America, 1964., 339-340

[8] Gotovac, 19.

Building name

THE OLD JEWISH SYNAGOGUE, IL KAL GRANDI IN SARAJEVO

Location

Sarajevo

Confession

Jewish

Description

Velika Avlija or Sijavuš Pasha’s Daira in Sarajevo, which Jews called Kortiž or Kortižko (yard), owes its emergence in 1581 to Rumelian beylerbey Sijavus Pasha. The year was detected on the basis of a sidžil (the Ottoman court-notarial book) written in 1728/29 which resides in Gazi Husrev Bey’s Library in Sarajevo. The old Jewish synagogue, which the Jews called Il Kal Grandi (Great Temple) or Il Kal Vjezu (Old Temple) was built in 1581 in the aforementioned Jewish quarter. It can not be determined precisely how the temple originally looked like, because it burnt several times, but it was the most seriously damaged by fires in 1697 and 1788. A fire in 1788 devastated the roof and damaged pillars, and on this occasion two Jews were killed.
After lengthy negotiations with Constantinople, in 1794 the Sultan’s firman for the restoration of the synagogue was obtained. It demanded that the object had to be the same size as before. During the construction, the vault collapsed and a new permit was required, which was issued in 1813, and construction was completed in 1821, when the building received an approximate appearance to the present one and when it was vaulted. It was 14 meters long, 8 meters wide, and 10 meters high. Then the facility was added another floor, which is why the original pillars were strengthened, and it is not known how the Jewish municipality was able to provide approval for the extension. The temple was rebuilt again in 1909 and then in 1924 and 1926. During the reconstruction in 1909 the height of the building was increased, the new wing was built on the north side, the interior of the temple was painted and facade was plastered. In 1924 the minor repairs were made, and in 1926 the interior was restored. During World War II, in 1941, the temple was looted and devastated, and since 1966 it is a home to the Jewish Museum of Bosnia and Herzegovina.
The Old Jewish Temple is a three-aisled building oriented north-south, with the conch in the south. The synagogue in Tomar near Lisbon, built in the period 1430-1460, is also oriented to the south, and its Romanesque exterior is reminiscent of the Old Temple. Tomar Synagogue was not built in Mudéjar style as most synagogues of the Iberian peninsula, but it represents an interesting analogy. The conch was probably taken from the Christian architecture, and here above the low conch is shallow lunette above which is a large arched window decorated with the Star of David. The old part of the building is covered by a gabled roof, while the new one has a shed roof. On the facades are windows in three horizontal rows, on the added part they are in two rows, on the ground floor they are rectangular, and arched on the other floors. Facades of the older part of the temple were in pointed stone except for the gable, cornice and the space around the conch which is plastered, while the facades in the new part are also plastered except for the ground floor with the pointed stone.
The main aisle is vaulted with four large domes, whereas the side aisle is vaulted with four small ones, that are not visible on the outside. Above the side aisles are galleries that are supported by massive pillars connected by arch. The interior walls are decorated with stylised geometric and floral ornaments and Hebrew inscriptions. The walls of the older part are built with irregular ashlar stone, and the corners are accented with regular large ashlar stones, while the added part is made of brick. The courtyard is cobbled and surrounded by a wall, part of the fence makes the building itself, and the entrance is through two separate gates. Courtyard also had liturgical function. Near the entrance, there was a room for ceremonial slaughtering of poultry entered from the street and in niches were benches on which afternoon prayer service, mincha, was often improvised. In the courtyard there is a storage room for geniza, as the Jewish custom is to store old books and sheets of paper with Hebrew letters in one place and keep them until the storage area is full, and then „bury“ them in a Jewish cemetery. For a certain period of time, during the Purim, Jews organised Purim fair of a jovial nature-Kurtizika Di Purim, as well as Blessing of the Moon or birkat halevana (Berahu di la luna).
Since 1950 the building has been registered as a cultural monument and is under state protection, and in 2003 it was declared a national monument.